Treće poglavlje iz knjige "Mojrina kontroverza - Krilata Boginja u Vremenu pre stvaranja"
Razlika je razlika tek iz tog osnova što je od strane nekog/nečeg
prizvana u sopstveno postojanje, a ne usled toga što bi bila zatečena kao gotov
fakt u vremenu. Ona sama postoji isključivo na taj način što je ipak
zamisliva, odnosno
beskonačno latentna. Budući da razlika kao razlika ne može samom sobom da
ozbilji uslov vlastite pojave, ona postoji najpre kao ejdetska slika, lik
prostorotvorne budućnosti, koja je jednim posmatrajućim okom
predobuvaćena – kroz zavoje nadirućih svetova; ili pak postoji kao ono
uvek-skriveno pri nekoj pojavi – koje je mesto znajućeg čekanja
na efekat jednog nadaleko odloženog delovanja, što pridolazi od nekog /njoj,
kao ideji, paralelno razvojnog/ subjekta /neimenovanog posednika tog oka
– koje zuri u antiprostor i razavija njegovu simetriju: presek suprotstavljeno-zrcalnih
odblesaka/.
Anankina (mačje-snovidna) samodovoljnost beše njena
kadrost da zamisli jednu apsolutnu različnost, i to iz “nulte tačke” sopstvene
samoće; tačnije, pre nego što bi se otvorila za preogromnu
širinu nadolaska svoje zrcalne drugosti. Jer, ni te mogućnosti njenog
hiperotvaranja ne bi bilo bez ove svemu pređašnje Ideje /o sopstvenom
hrabrosnom sapostojanju sa nečim spram sebe apsolutno različitim/. Ananke,
dakle, uopšte “nije morala” da susretne svoju drugost a time ni da se omeđi,
već time što “nije morala” ni da stvori ideju razlike iz stanja apsolutne
samoće, tj. iz stanja u kome je ništa nije moglo uslovljavati na rađanje
takve jedne ideje. Jer, paradoksalno, ta njome prasamostvorena Ideja
beše isto što i njena sopstvena nemogućnost, zid okolo njenog
samostvarajućeg sopstva – tuga ograničenja. Ali – tek unutar tog
kružnog zida samoproistekao – višak njene nemo-zrakovne sile, postaje za
samog sebe uočljiv i premerljiv, tj. dobija meru svog nulto-procepnog
izraza – koja je tačna mera u prasvetlost utkane
tame duha, i to radi proširivanja do u bezmerje zvezdano-zveketnog paliteljsta.
I upravo taj beskrajno mogućnosni izraz viška njene sile, kao vid
najvišeg stvaralačkog stremljenja njenog bezdano sebe-poreknutog jastva,
beše ono što je grčevito i očajnički stremilo ka napolje, tačnije, ka spoljnoj
strani ove spiralno sebe-dozidavane granice. Ali, taj višak – budući da je
prigušen spoljnim pritiskom – beše konačno i preorjentisao samog sebe ka
unutrašnjoj strani date granice: ka uteku u dno spirale vremena, tj. ka
bezvremenome kao infinitezimalnome. A ta bi se donja granica mogla doseći
tek kroz upis/ulom jedne merno izrazne pauze, koja bi sobom sveujedno
označavala i nov kraj/početak nekog zavojitog toka – i to pri otcepljeno-bezvremenom
jezgru odreklo-sunčanog jastva Anankinog. Tek odatle /s
daljine izmetnutog središta/
taj mikro-ulomak reprodukuje svoju mikro-meru i na sve ostale, periferne delove
tog zdanja, kao vezane celine. A to je unutrašnji preobražaj tvrdo sazdanog
poretka pravasione, u vazdušasto-belo tkanje koje beskonačno dalje umnožava
vlastite detalje; – dvostruka inverzija razlike između periferije i centra,
prekoračenje unutrašnje granice centra, ili rast ka unutra; – zaokret ka dvostrukom unutarnjem bezizlazu,
zarad uzimanja zamaha svojeg, do tad nemogućeg izleta – u pogonsku
silu rada jedne, u formi ne-istog, uvek-isto-želeće mašine; /delezovski
shvaćene?/ mašine
koja, upravo onim uprkos svog
napredovanja protiv opšte struje, postepeno /kroz
serije skliznuća/
svladava prepreku za preprekom. Jer, taj pogon uvek izvire iz za stepen
premašene, gornje mere pritiska – čije je podnošenje moguće tek od
strane nekog, u beskonačnom sebe-htenju suzdržanog, subjekta. A to je prvobitni
“niko”-subjekt Anankin, kao označitelj prakolektivne želje za
klizeći-bezličnim, zbirno-lomljivim ispovrtanjem-iz-sebe jednog beskonačno
udaljavajućeg individualiteta; ili je to fiksator želje prakolektiva za
premašajem u-njega-prapoloženog zbroja paliteljskih dahova, u vidu na sebi
lebdeće rasvete njihovog svemu izmicajnog međuprostora. Stoga tek
pounutrašnjenje apsolutnog limita unutrašnjem radu aktualizacije neke želje,
obezbeđuje /za dati subjekt/ samodovoljnu ekonomiju njegove dalje
samoprodužujuće želje. I upravo bi to bio onaj izvorno romantičarski duh:
čudo trajanja sanjareve budnosti posred samog sna – ono fantazmatsko što izvire
iz klaustrofobične čekaonice njegove pred-uzletne volje za buđenjem, smeštene u
“lednički” međuprostor samog sna; te koje, rušeći silinom svog sakupljenog
“hladnog vrenja” neumoljivi otpor objektnog sveta, konačno i razvezuje samo
sebe u lanac pokretnih slika; u prsten sanjarevog zahvata jednog predela koji
leži – budući svojom besputnošću skamenjeno-ustalasan – s onu stranu obzorja.
“... gde se sastaju veličina i
smrt, (...), nastaje
stvarnost sklona konvenciji, koja po suverenosti ostavlja najsamovoljniji
subjektivizam za sobom, jer u tome ono samoindividualno što je već bilo
premašilo jednu tradiciju (dovedenu do vrhunca), prevazilazi još jedanput samo
sebe time što ulazi ogromno i avetinjsko u područje mitskog i kolektivnog. ” *
(Tomas Man: Doktor Faustus)
„„Ono što je
Blok svojevremeno osetio kao „krizu humanizma”, kao klijanje „neobične
surovosti” i „prvobitne nežnosti”, životinjskih i biljnih formi u čoveku, u
naše vreme je dostiglo zrelost, te na mestu ranije individue otkriva mnoštvo samoaktivnih
formi bića u njihovom zajedničkom „muzičkom” pritisku. Isto je, gotovo istim
rečima, dokazivao i Mandeljštam: „U njemu /pesniku – M. E./ pevaju ideje,
naučni sistemi, državne teorije... ” (Slovo i kultura). Sve to kretanje lirike izvan granice lirskog ”Ja” otkriva dubinu sasvim drugog, iskonskog, pa prema tome i završnog ogleda, čija se prolazna strukturnost i nadsubjektivnost najviše opisuju religijskim terminima, iako nisu neposredno vezani ni za kakvu religioznu tradiciju. Suština, naravno, nije u temi nego upravo u subjektu iskazivanja, koji
se u novoj lirici fiksira izvan granica autorske ličnosti i, istovremeno, u
konačnom rezultatu svih procesa razobličavanja i „obezličavanja”, on mora da
prihvati svojstva transcendentalne Ličnosti.””**
(Mihail
Epštajn: Vera i lik).
Glorifikovati nemoć – tj. izneti na videlo razlog udaljavanja svemogućeg
bića od plutajućeg mesta njegovog nultog samoizranjanja – znači potvrditi jednu
sasvim drugu vrstu njegove moći: onu u uobrazilje. Dakle, smisliti –
putem vraćanja u stanje pra-samoće – takav protiv-hitac njegovoj
(pretpostavljenoj) svemoći, koji bi mogao da dobije jednu sopstvenu,
od-njega-osamostaljenu tvar (svetlost otrgnutu od “tame svog rođenja”*/H.
Broh). Ali, svi oni protiv-hici koji su tu (osim njegovog eha) neosamostaljivi, ne mogu da ponove tu njegovu (na virtuelnoj
ravni uspostavljenu) svemoć (vakuumom učahuren dar, ostatak hraniteljske tame),
a kamoli da dožive njene (na materijalnu ravan protežuće) posledice. Takvi promašeni hici jesu greške u samopromišljanju ovog pra-bića – koje bivaju, u njegovom
umu, ispravljene. Ali se oni, kao
“usputni” entiteti, ipak materjalizauju, postajući “pege na licu sunčevom”,
esencije sveg buduće-pojavnog mraka, ili pak zla izazvanog jednom u osnovi pozitivnom zavisti – koja se
penje od onog sebe-nestvorenog prema onom sve-stvarajućem. Ličnost virtuelne
svemogućnosti mora, stoga, virtuelno umreti da bi se zbiljski rodila –
probudila se u jednom daleko širem kontekstu od kruga svojeg
prasamozamišljanja, a koji je beskonačno reduplicira! Tek tad se gubi, na nivou
svesti pojedinca, potreba za sveobjedinjavajućom vladarskom kapom, i
uspostavlja se zakon sinhroniciteta. Jer, svaka tačka beskrajnosti tad sprovodi
isti zakon: – sad svi mogu postati transcendentalne Ličnosti!
Svemoguće biće nigdine, daleko-odsutna individua, ili “zvezda-pokretnica
koja spaja sfere”* (H. Broh) morala je –
usled smernosti srazmerne sopstvenoj bezmernosti – da “šmugne iza nebeskih
vratnica”**. Upravo tim gestom preticanja sebe, kao prvo-samonikloga bića, ona
izražava ideju o uzajamnosti stvaranja – koja je u biti odlagajuća,
procesualna.
Božanstvo koje je beskonačno samoodnoseće, i time u dinamici
(neizbrojnih) izmena svojih (najpre dvaju) polova za spoljno oko nesagledivo,
iscrtava jedno lavirintno polje – koje je pogledom nezahvatljivo, jer je sâmo
milionito pomnoženo sa sobom, i pre nego što bi pronašlo ikakav svoj uporednik.
A taj bi uporednik mogao biti zastojna slika vlastitog procesa, odnosno, ona
okosnica njega sâmog kojom je određen prvi (egzemplarni) par sopstvenih
(unutrašnjih) suprotnosti – onih koje su u stalnom potiranju! Ali i to samotno
ostrvce (kao preduspostavljeno mesto prožimanja daleko-budućih tvorevina)
moralo je – po jednoj produženoj, u beskraj projektovanoj liniji samo-volje
ovog božanstva – biti njime samim
žrtvovano (pretvoreno u oblik samoodlaganja, strelu preodluke, ili negaciju
istovremenosti tvorevine i tvorca – koju oličava sâm egzemplarni par) da bi ono
(u-njemu-opaženo) razvojno mnoštvo vlastitih aspekata bilo spaseno i sačuvano:
upravo kao klica koja može da proklija tek sa promenom one (surove) atmosfere
koja je vladala (oko ovog božanskog bića) u pretpočetku (njegovog
sebe-stvaranja).
Jer, ono samo je izraz otpora prema svom prvom (virtuelnom)
okruženju – stanju odsustva sopstvene opreke, neophodne za preuspostavu
vlastite ose; dakle, prema zrcalnoj slici svog (još-ne)-postojanja; dakle,
prema svemu onom već-dovršenom, sebe-nestvorenom; – a to je poziv (od strane
božanskog bića) na stvaranje, a ne samo (pretpostavno) utemeljenje sebe kao
(prvobitnog) stvaraoca.
I budući da su pečati vlastitih u-pokretu-izlučenih aspekata onaj
jedini odaziv (– preusmeravajući putokazi sveg budućeg stvaranja, odupirući
surovosti prvobitnog okruženja; delovi razbijene atmosfere, kao izrazi
mikrostabilisanog otpora u pukotinama inertno kotrljajuće gromade nestvorenog
–) zarad njih ovo pra-biće briše vlastiti uporednik; meru sebe-znanja, negaciju
jednog istovremeno operativnog dvojstva-u-sebi. Jer se ono – povrh toga – u
njih iste i rasipa, kao ničim razlomive pečate; mrvi se u putokaze
sopstvenog praispisanog polja; u mrtva slova koja ga čine trajno
nerešivim – prašumom sveznanja.
Jer, šta je to što postojaše kao prvo i
prajedino, kao vid svedoživljenosti u prošlosti? – štastvo
same odluke, koja nikad nema svoj subjekt (lebdeći upražnjen Presto u
Noći). I to zato jer se neka odluka može pustiti u delovanje samo ako je
izrečena u ime onog koji je odlučio, ne i onih koji (još) to nisu. A Khora
Lahesa (prva kćer/faza Anankina, “uski prostor” odlučivanja, mera jedne
nepredstavljivo prefinjene gotike sazvežđa), budući da joj “ptičje”-snovidni
pogled klizi kroz nepoznate svetove drugih subjekata i pre nego što
utvrdi vlastitu polaznu tačku zraka samovidilaštva, ni ne može da
izrekne odluku u svoje ime, već samo u ime beskonačnog lavirinta svetova
kroz koji prolazi. Zato ona, kao nemogući subjekt apsolutne
(ulančano-svetske) odluke, ni ne može ovu pustiti da se o-stvaruje; mora je
sakriti duboko, do u okrilje majčinske noći. A nasuprot toga ostaje da počiva
iz-izvornog-otpali, ili zaboravom uvremenjen svet.
Jer, postoji
samo jedna odluka a priori, u smislu anticipacije ishoda svih
još-ne-donesenih odluka, ali čija je sveoblikujuća slika nedovoljno jasna ili
tek kroz maglu osvetljena. Ona – kao tvarna slika svog simbola – štiti opšti
pravac odluke, tako što s tačke nemog posmatranja meri intenzitete želja koje
je izboruju te postepeno preoblikuju. Da bi se ova anticipacija (“mačji” vid u
mraku) kristalisala do svojih krajnjih detalja, ona mora (u vidu
“niko-subjekta”) izvršiti pad samogašenja – do u beskonačno malu tačku svoga iz-sveta-isključenog
vidilaštva; a to je pad unazad, do u haos fluktuirajućih želja. Svaka
želja ponaosob, kao tu još neiskušana u trajnosti svog intenziteta, mogući je
konstituent ove opšte a neizrečene odluke – koja je prigušen krik
pra-usamljenosti (Lahesine). Ali je takođe moguća i kao njen protiv-hitac,
kao stranputica, i to s visoko sputanim intenzitetom odaziva (toj
pra-usamljenosti) – na čijoj se tišini ova sama u svojoj opštosti
iskušava.
Povratak ove
odluke svom prethodnom vidu, tu biva njome predsvesno i zakomplikovan, da bi
ona – tek sagledavanjem svoje suprotne strane – istrgnula za sebe prostranstvo
“noćno-paliteljskog” smisla; zapravo, smisla održavanja sebe u prostoru
napetosti, ili stalnom otklonu
naspram provalije besmisla, iz koje jedine i može da se tka jedno novo, nežnije
svetlosno (dublje-senkovitije) prostranstvo – kao protiv-hitac apriornoj
nemogućnosti izvršenja nje sâme;
tačnije, kao jedna nevidljivo delujuća volja – koja
je “noćno” naličje večnog ponavljanja; ujedno, svet u osvitu nečije
pojedinačnosti:
„ Ona
je apstraktna linija, ili linija leta. ... Kretanje, poput devojke kao
izbegličkog bića, ne može biti opaženo. ...produžiti linije bega ...eliminisati
suvišno ...doseći apsolutnu neopažljivost ...Biti u osvitu sveta. ... Postaje
se ceo svet svođenjem na jednu ili više apstraktnih linija koje hoće da se
produže i povežu sa drugima, da bi odmah direktno i proizvele neki svet, u kome
je taj svet koji postaje. (...) ” * / „Trost, misteriozan autor, načinio je
portret devojke uz koga je vezao neku vrstu revolucije: ... ”** /Up. Trost:
„Ona je istovremeno bila u svojoj osetljivoj realnosti, i u idealnom produžavanju
svojih linija poput projekcije neke ljudske grupe koja će tek doći.”/ *** (Delez/Gatari:
Postajanje intenzivnim, neopažljivim,
životinjom).
Jer, što više nečije kretanje – putem nagomilanih skretnica (po
analogiji sa duhom bega/leta, svetskom Animom) – klizi u
nevidnost, tim više načelo povezivanja njegovih malenih linija postaje
vidljivo. Jer, sloboda izbora, apstraktno pripisivana nekom pra-biću, plaća se
njegovim apsolutnim izopštenjem /zatvaranjem u panoptikum, koji hvata njegov
subjekt u pogled mrtvog objekta – koji ga, na sâmome pokretu preuobličavanja
unutar njegovog prvobitno neizabranog konteksta, “kameni”/. Ali tek to
nepodošljivo stanje izolacije ima moć izgona ovog jastva u stanje njegove
najviše ekstatičnosti – koje je uopšte moguća samo pri njegovoj neopažljivosti!
Jer, tek to stanje izolacije, kao vrhunac zaborava vlastite razvojne linije
jednog jastva /i to usled zastoja procesa njegovog preodlučivanja na vremenskoj
skretnici/, jeste ono što iznenada može prerasti u oblik potpune
osvetljenosti (tog istog zaboravljenog); – u rasvetu sâme situacije
kolebanja u njegovom pretpočetku: – u jednačinu lavirinta svih (njime još
ne-izabranih) vremenâ. I to ukoliko samo njegov neznani blizanac
(dvojnik duše) pronađe (onu najtanju) nit
koja vodi do njegove opažljivosti.
Stoga i svet koji nastaje iz takve vrste komunikacije
jeste jedan ne toliko novi koliko otkriveni – prosekom skale mogućih
svetova izdvojen – svet: kristalna pod-osnova jednog, tek beskrajnim
naporom tragačeve volje prvo-postavljenog, pitanja. Dakle, onaj jedini
celoviti svet – u mrtvoj prirodi zaključano prostranstvo svekolike savesti –
koji je ostao milenijumima da čeka na sebe, skriven iza velova svojih odbačenih
krhotina. Dakle, jezgro Noći što proviruje, kao nepojamna pozadina Dana, iza
kolaža previrućih svetova. A to je upravo ono što što izbija na površinu tek
kroz lavirint noćnih ogledala, otkrivajući tačan ugao: – zamah
prvo-odlučivog ogledala; zaokret tamno-svetlosne strele Lahesine; nagib
ručke onog vladarskog ogledala koje odražava tek samo maglovito sveopštu
odluku-za-biti; – dok je ono poslednje-odlučivo (tačnije – preodlučivo) ogledalo,
projektovanja već učinjene (iako tek obrisne) odluke na ništavilo (dno
Klotine mreže), i to isključivo zarad krajnje joj kristalizacije, zapravo,
instrument novog/uskrslog stvaranja (Lahesin luk, u vidu lire); – instrument
onog stvaranja koje je tek tad u jednom apsolutno novom (pozitivnom) smislu
nezavršivo; te koje je u svojim varijacijama neponovljivo, i to na način
preoblikovanja akcenta prve svetlosti – koja, kao i Lahesin pogled,
“stoji zakačena na predmetu”. Tako taj instrumnet postaje jednom
srebrno-žičanom, za-Dan-nevidljivom Raskrsnicom, ili jezgrom/pečatom
onog vazda traženog preloma koji dovodi do otkrivanja (Atropom završno
presečene) pre-pre-odluke: – do beskonačnog udaljavanja-od-sebe onog prajedinog
(zlatno-ukotvljenog, životinjolikog) božanstva.
To je, dakle, onaj sasvim nam
nepoznati, nemoguće samobitan svet, u svom izgubljenom ključu davno iznedren iz
zemljotresne odluke noći; odnosno, iz sebe-dokidajućeg duha
uobrazilje: – duha Narcisovog koji je, tek kroz poslednje ogledalo
/eho od-žalosti-usahle nimfe, što
ovaploćuje poslednji zov prapredmeta/, prvi
put stupio u svet! I on je tu, upravo kao stanar jednog eterički zasvođenog
pod-sveta (– mesta buđenja snevača-u-snu, što počiva unutar rosno-svetlonosne
školjke-utopije –) banuo u
širinu onog spoljašnjeg.
Jer, kada neko (– poput Narcisa –) umre u intenzitetu svoje nemoguće
ljubavi, odnosno, u trenu vlastitog suočavanja sa poslednjom dubinom odsutnosti
sebe sâmog, kao subjekta svog /unutarnjeg/ govora /onog koji je uzalud
pokušavao da posuvrati k sebi lepezu vlastitog eha/, tada taj za tren
vidi istinu o razlogu takve svoje propasti (za simboličku ravan); taj neko vidi
kako ga Nedosanjani Drugi (Duh Eha) gleda sa jednog sasvim nepoznatog – iz
slomljene školjke porekla upravo izmeštenog – mesta, sa koga vlastito Ja
njemu izgleda kao jedan iz-vatre-izboren oblik – satkan od krhotina tog
sagorelog sveta, tu izabranih po načelu opšte razumljivosti (superprovodnosti)
jednog, iz izolacije svog enigmatskog postanka upravo odbeglog, eha; – sebe-oduženog
eha, koji je ne drugo do neprestani serijski zaokret u smeru
samo-sebe-prevoda – do u oblast zgušnjavanja simpatetičkih titraja, koji nužno
postoje između dva simetrična a pri tom preudaljena predmeta, simbola
dve umrle osobe.
To je, dakle, pokret
neočekivanog zaokreta, što se tek putanjom dvojno-ukrštene “osmice”
(koju čine dve zmije bunilačko-svetlosnih makrozapleta, smeštenih unutar
noćno-lebdeće školjke-utopije) pribira u svoju blago-izvaganu osu
(vrtoglavo u-sebe-uvirući prsten svetlosti/nadsubjektivnosti Anankine) – koja
dobija oblik poluge, ili, položaj ručke lakog aktiviranja
daleko-odmetnute mašinerije želje; – one koja je zamenila izvorni impuls
želje, i to na taj način da je učini nesagorivom /jer je ova pogrešno
htela odmah da dosegne svoj objekat/. A ta je predelikatna mašinerija
želje još nenastanjivo energetsko telo jednog jezika-u-nastajanju, koji bi trebao
da dâ oblik jednom otvoreno-budućem vremenu: – upravo onom koje se još nije
pronašlo u svojoj komplementarno prostornoj dimenziji, kakva se nalazi izvan
beznabojno-skupnog sna. Tu mašineriju, međutim, može pokrenuti samo demon
prekomerne savesti, odnosno anđeo prokrijumčarene vesti: – Eros-Kalisto,
zlatokrili lutalica, eterični dvojnik sopstva, Personifikacija Anankinog
Lika-u-zrcalu, ili u-mraku-fokusiran lik Njenog prvo-svetlosnog
izranjanja, neophodan radi Njene (načelne) spoznatljivosti
(za vreme palog čovečanstva). I to upravo stoga, jer je tu mašineriju sazdala jedna
apsolutno nedodirljiva samožrtva: – smrt Anankina, dogođena (kao kob
sveg predvidilaštva) na ravni Njenog sâmog (praispisujućeg) simbola; tačnije: –
jer ju je sazdala sâma ova nedohvatnost majčinskog dara, kao zapreka ispunjenju
jednog prakolektivnog stremljenja koje, budući neistrošivo, biva preusmereno.
Stoga i ova, Likom Noći planski izazvana, fantazija-među-masama, usled takve
svoje bitne nepostvarivosti, prerasta (– kao zaleđeno-odsevna projekcija
Anankinog, još sebe-neobrušenog, kosmosa na haos –) u govor najdubljeg
procepa: – “pra-huku sfere”*; put prevremene uspostavljenosti, na
ravni pra-noćne sinopse, sadašnje-ne/mogućeg.
Paradoks je u tome da ideja o savesti kulminira u proboju cenzure
informacija: tako i Narcisovo paradoksalno prisećanje na osobu koju nikad
nije sreo, a koja je dotad živela u njegovoj svesti samo kao simbol njegovog
(ujedno, svetskog) detinjstva, – kao apstraktan obris jednog lika kroz koga ono
najbolje u njegovom detinjstvu (što je ostalo nedosanjano, a što je tek jednim
kasnijim događajem postalo otkrito) može da se (u lirskom delu) ponovi. I to
tako da se njegova tim prekidom postignuta gustina prospe
kroz čitavo prostranstvo budućnosti.
***
Ono jedino što može da obezbedi izvesno neposvojivo utočište
sanjalačkog subjekta (– njegovu večno-obnovnu distancu naspram kobi
spoljašnjeg udesa, kakva vazda preti da iskida tanani vez njegovog
u-letu-postajućeg pojedinstva –) jeste izvestan prostor u-sebi-podsticajne
tišine: – dvojni mir sred zapetog luka ogledanja u sebi jedne samo-iz-sebe
ispunjive želje; tačnije, mir koji je saglediv samo iz perspektive sanjarevog
drugo-bića, u svetu javljenog “blizanca” – a koji jeste ono jedino obećanje
potpuno-smisaonog ispunjenja sanjareve, sebe još-neznajuće želje. Jer mir
je tek učinak pra-vrtloga
stvorenog između dve uzajamno maksimalno suprotstavljene želje /dotekle od dva
blizanačka pra-bića/,
ali ne i njihova u-sebi-složena pretpostavka.
Na nivou ideje-pretpostavke, to je
najpre odnos jastva sa svojom o-sebi-stvorenom eteričnom slikom,
ali ne i odnos njega istog sa svojim konkretnim drugo-bićem, u-svetu-nalazećim
”blizancem”; – to je najpre odnos majke (Nut/Ananke), kao duha
usuđivanja na visoko-rizični konstrukt mosta-među-svetovima,
sa kćeri (Tefnut/Lahesom), dušom podvodnog oblikovanja
njegovog uzdužnog potpornja, koji bi morao ispoljiti jednu beskrajnu
elastičnost. Jer, kćer tu vrši neprestanu prepisivačku preobrazdu
žalom-majke-prosutog, dugo-taložnog pod-teksta prirode,
koji je ujedno i poslednji učinak bola neživih stvari, a koga samo
ona u potpunosti oseća /i gde njen čin doupisivanja toga podteksta u
glavni tekst, prethodi datom bolu, tj. proizvodi ga kao svoj finalni uzrok/.
I tu je kćer od-majke-otpušten duh uzvodnog probijanja
puta podzemnom svetu bola, i to duh koji je tek na vrhuncu svog
delovanja usporen /zarad kušnje tu novopristiglih, savim nepoznatih
svetova; – ona je duh put-rasvetnog, predloženo budućeg, nadaleko
zaobilaznog delovanja, i to u smeru sve jačeg naglašavanja one razlike koja je
konstitutivna njenom svetu, jezovito zbivajućem u prevremenosti; upor.
svetu koji je u-sebe-zatvoren dvooblik prvodogođenog stvaranja: –
načelo uzajamne nepomešanosti dveju strana zrcala, koje je izronelo u noći
pred-stvaranja, a koje rađa blizance duše, primalno-sprežne sustvaraoce; – te
obratno: odnos Kćeri, kao kap-svetlonosno šireće duše
još-sebe-nesaznatog kosmosa, sa Majkom – samožrtvenim duhom
pred-sveznajućeg haosa. A to je odnos čiji je krajnji produkt haosmos
/mikrostabilisan haos u pukotinama kosmosa/.
Jer,
na nivou stvarnog, pra-razlika beše
razlika između dva imenovana, egzemplarno blizanačka bića – koja, upravo usled svoje prekomerne
blizine (primer Erosa i Kipride, Orfeja i
Euridike, Narcisa i Eho...),
ne mogahu jedno drugo da sagledaju.
Dok, na nivou simboličkog, pra-razlika beše razlika između majke/jastva i kćeri/sveta. A tek se na ravni simboličkog, odnosno na
ravni dvostruke apstrakcije spram plana neposrednog događanja, uvodi
mogućnost pristupa za onog trećeg: – za izvesnog posmatrača
ovog dvostruko u-sebi-sudarnog odnosa; – odnosa prvosti, u vidu
snovidnog jastva, i drugosti u vidu na-sebi-iskušavane zbilje njegovog
sna o beskonačnim svetovima. I tek taj iz pozadine banuo, neskriveni svedok
procesa prelaženja s prve na drugu ravan, i obrnuto, beše upravo Nimfino
konkretno drugo-biće: Narcis – koje je, u izvesnom smislu, u sebe preslikavalo odnos
između kćeri/Eha i majke/Zova, još jedan put ga prelomivši u
sebi, te ga time još i otvorivši za ono apsolutno nepoznato: za susret sa onim
zbiljski drugim sebe samog: – sa upravo
njime, sâmim bogom-narcisom kao potajnim androgenom. Jer:
Rečna NIMFA EHO
– beše pre onoga čega je eho; jer beše još pre boga Narcisa, kao njegov
na-sebi-skamenjen (pred-svesni) samo-zov – “pred-odjek budućeg zvuka”* (H. Broh). Ali, da bi i sâm Narcis sobom postao, on najpre –
kao tek njen san o čitavom jednom tragi-ushitnom svetu stalno-proključavajućeg
kladenca stvaralaštva – morade početi da lebdećim iskorakom sve više sebe
udaljava i razlikuje od lepote tog njome pra-smišljenog sveta: morade obrnuti
pogled unazad u vrelo porekla sâme svoje moći da ga – kao još neviđenog – sebi
predstavi. A uslov za to da bi on takav obrt mogao doseći, a što je ona unapred
znala, bejaše to: – da on nju, kao živo-prisutnog satvorca, pra-zamisliteljku,
koja tu stajaše iza svoje u eter projektovane zamisli estetičkog sveta, ne
smede u tom istom svetu više ugledati; ne smede primalačkom dimenzijom svesti
više za nju znati – jer će je u tom slučaju videti još samo kao spoljašnji
svet, i biće iskušan da ga za-sebe-smrtonosno poistoveti sa sobom! Stoga ona
isplaka eterički fluid svog trodimenzionalnog tela nazad u reku svoje neizmerne
tuge, zaronivši i sakrivši se pod zrcalni štit njene površine; te se
otud i odli u zlokobno jednosmerni tok reke što je vodi u pad u krajnju
nevidljivost i nemost. Tako ona postade samo sasušen štit jedne
prazno-zrcalne površine koja vraćaše Narcisov, od-nje-odaslati zov. Međutim:
nagnuo se i video sebe kao odraznu sliku u kojoj beše zahvaćena sva širina
njome smišljenog sveta – u čijoj se gromnoj lepoti sred sâme rečne kobi već
rastopio. Ali, čim je umro, obnovio je, u dosegloj dubini svoje smrti, uspomenu
na iščezlo-viđeno. On prepozna nju kao iza sopstveno-zvučne slike prisutnog
tvorca, na kopno je izvede i postade satvorac njoj.
Otud je Narcis bio iskušan da poistoveti sebe sa upravo onom slikom koja
je poslednji učinak igre Boginje Eha sa ogledalom prelamanja beskonačnih
svetova – tj. da, kao odbleskom oslepljen, poistoveti sebe sa slikom stanja
“pre stvaranja”, tj., sa stanjem pre Njegovog
postanka iz Njenog ogledala! I on ne bi izbegao takvu svoju
večnu smrt da njena bliznakinja, Boginja Zova, nije u tom trenu sasvim porekla
svoje postojanje, zarad prelaska Njene sopstvene ideje-o-bitisanju u
prostor ogledalske drugosti: – u Kuću Eha.
Jer ona, kao sve-majka, može
primarno postojati samo u jednom prošireno-dimenzionalnom
prostoru nemoguće istovremenosti sebe sa svojom tvorevinom. A u pitanju je upravo onakva tvorevina kakva
zahteva Njenu smrt da bi sobom postala
(tj. “pozajmila” oblik Njenog postajanja), dok sâm Njen život jeste u-sebi-antagona
želja:: – želja za žrtvenim
samopremašajnim stvaranjem i večnom kontemplacijom sopstvene tvorevine, u isti mah. Zato je Boginjin paradoksalni modus
postojanja isto što i Veliko Neispoljeno, beskonačna latencija, ili “pra-noćno”
stanje duha: – duha koji tek čeka na čas početka stvaranja.
Tek bi to bila neugasiva vatra, što obitava u tragičkom promišljanju
sveta:
To što je Ananke (Jaka Suđaja)
svojevoljno sišla s zvezdano-obrtne Utvrde Noći, značilo je pre svega
to: da je Njen Tron (upravo drugo-voljno spram Nje same)
hteo da raste i preko sopstvenih granica – izvan svežnja sopstvenih
prstenova /tj. krajnje izvaganog, osmostrukog
dometa Lahesom prvo-bačene Kocke/. Tako je
nastao nebeski gigant koji, u agoniji gubitka vatre svog središta,
postaje kolapsirani starac, umiruće sunce, ili raskriljena
nebo-okeanska lađa,
udesom lišena ostrvskog blaga. I upravo je stoga, od svoje Utvrde
otrgnuto, krilo Noći (odmetnut Zglob Zrcala, koji jedini još reflektuje “vreme
pre stvaranja”) htelo sledeće: da od podmorski samobitnog objekta (još
nepresečene i stoga nesaznajne kugle majki) postane nadmorski
probijajući subjekt, duh moreplovca (kljun kugle); – onaj duh večite
plovidbe koji najzad ponesenom slikom sopstvene situiranosti (vrtložne
akumulativnosti) biva, zajedno sa svim delovima
rasturene Lađe (njene razređene atmosfere), rasejan – u praživotno
lutajuće metale. Ali sve to samo uz tuđim mu umom (Jake Suđaje)
sačuvanu smernicu preobrazde: – od apsoluta-koji-miruje,
sabranog u izvesnost bezimenog (šuplje-tišinskog) prostora, do u sâm hučni
prolaz njegove (još-sebe-neosvešćene) sile. To je (ukosi) prolaz do
(piramidalnog) vrha (četvorosložne) mape, svijutka pesme sirena, koja tek
tada postaje obezličeno-nema (pripisana samim sferama): – pad
mere u vreme koje-se-potire.
A tako je Anankino –
odreklo-majčinsko, s trona nebeskog prosuđivanja odbeglo – biće
“prvo umrlo”, zarad stvaranja /prve,
još nejasne/ slike susreta dvaju /neuporedivih/
suprotnosti, i to u tački /daljinskom
preseku/ nemoguće im istovremenosti – zarad
stvaranja prve predstave o sazvučju
udaljenih sfera. Ali, i ta ideja o prostoru apsolutne prozračnosti, razrešenom
lavirintu umrlih, ostade u nerazvijenom stanju.
A Lahesino biće “odmah za Majkom umire”, zarad oživljenja i upotpunjenja
Njenog Traga; – zarad Njene ideje o svetu lebdeće simetrije, učinku sprežnog
međudelovanja tvorevine i tvorca; – zarad Njene ideje o samodovoljnosti
estetički odstojnog, svetlo-učahurenog sveta – koji krči prolaz za Majčin
bespovratni zaokret. A Khora Lahesa, prva “kćer/faza” Anankina,
doupisuje svoj sopstveni izraz u sâmo središte majčinski predložene, idejne
skice budućeg sveta; – izraz večitog odstojanja sopstvenog prvouspostavljenog
jastva naspram “palog”, više ne-sveživotnog sveta. A to bi sveujedno bila
praupisana konstanta odstojanja i za svakog onog koji je kadar da reši sledeći
paradoks, upisan već u samoj ideji sebe-odlagajuće pravde: da
tvorac umire nedoživljavajući procvat sopstvene tvorevine, odnosno, rascvat
vlastite predstave o onoj heterotropnoj sferi elemenata u kome bi takva jedna
istovremenost mogla biti moguća! I upravo to beše test za jedinog nevezanog
svedoka, Narcisa; to što “spev i jezik više ne postoje, ali njihova zajednička
duša postoji i dalje – u kristalnom ogledalu sebe same.”*
(H.
Broh). Jer, samo ono ogledalo u kome se dogodila
sprežna istovremenost dve smrti (majke i kćeri, zova i eha), i
koje je stoga prslo, jeste ono sveprobojno (treće) oko Narcisovo – koje
umesto samih stvari vidi uvek ono što je s obrnute strane predložene površine.
A to je jedino ono oko koje u svojoj mračnoj komori sadrži urezni
putokaz, šifru pravilno-ritmovanog izgovaranja svetlo-znakovne prostirke
majčinskog traga.
Međutim, uz Narcisa, jedinog sagledavaoca nutrine drevnog simbola
(koju čini onaj, na odrazno-rečnoj površi očitan, visoko-nabojni zaplet majke
i kćeri) potajno stoji još i izvestan svedok protiv svedoka – Uljez;
nepotpuno-četvrti element, koji igra ulogu posrednika demonskom sebe-premašaju
date ravni, ili, ulogu falsifikatora svih onih konstelacija sačinjenih
od sakupljenih delova prslog zrcala; tek bi on bio patvorac – tvorac
pred-kreativne zbrke, što lančano umnožava laž svoje laži. I on, budući
da je video samo odblesak Lika Noći/Zova u Narcisovom oku, nužno nije
mogao sagledati Nju u njenoj tajno-smisaonoj razlici spram sebe –
tj. nju-zov, kao majku sebe same, koja je istovremeno i
svoja vlastita kćer/eho. Samim tim on, kao Uljez, nije
mogao videti ni rad pra-razlike u Njoj sâmoj
– čiji je ishod jedna dodatna platforma, mesto za sadelatnost
sagledavaoca sa onim Njime bezdano sagledanim. Otud nije ni spozanao beskrajno
mogućnosnu sakreativnost u samoj moći Narcisa da Nju, kao više nedozivljivu
majku, opazi. Tako je on, pri svom uhođenju, video u Narcisu samo
pasivnog svedoka snolikom stvaralaštvu Majke, a samu Nimfu Eho, pak, kao
dovršeni, nepromenljivo fiksni identitet. I stoga je, zabadanjem igle uhođenja
u tkivo tog nadaleko prostirućeg susaznavanja, došao na pomisao da Narcis
bejaše zamenjiv.
A Narcis, usled prevelike blizine (isteklom, od-sebe-odbeglom) izvoru,
imaše samo trenutan privid da Eho umire tek za njega, kao konačnu
individuu, ne i za ideju o primalno nemogućem joj sapostojanju sa njime
– kao odmaknuto budućim, tek postajućim oblikom vaganja (zvučnog prelamanja) njenih neizbrojnih svetova!
Tako je Narcis u njenom oku/vrelu video (za jedan tren) samo površinsku
sliku sebe samog, ne i beskonačne svetove njenog naličja, koji se (gromoglasno)
behu tukli za prevlast! I ta je, njegovim
sudbinskim položajem uslovljena, greška u njegovom opažanju omogućila
pristup “ulomku stakla”, pridošlom s “zrcalne površi” oka ovog novo-pridošlog
svedoka, Uljeza; – odnosno, omogućila je pristup onakvoj samocentrično
usidrenoj ličnosti zlopokušaja usisavanja sveživotnog kosmosa, kakva bi jedina
dovela do rasvete naličja ove (Narcisove, vodoodrazne) slike – sistemom
unakrsnih ogledala (upor. suprotstavljenih očnih površina).
I pošto je ostao u strahu
od trajnog gubitka svoje vodeno-odrazne slike (– zvučne praslike što, iz tačke izlaska
treće joj dimenzije /dubine/ na klizavo-ledničku /nemu/ površinu, sama tka put ka obnavljanju onog što dvaput ne može biti na-istom-mestu zgođeno –), Narcis je otrgao cvet svog eha iz tamne jezerske
dubine. I on je premestio – poput oreola – taj cvet zrakaste svesnosti mrtvih stvari, kakva vladaše u pra-dobu, na svoju – zlatnom trubom tog cveta – nekrunisanu
glavu: – preobrazio je sâmog sebe u oblik produžetka volje
mrtvih stvari!
I kada
Narcis, naraslim mu saosećanjem s vrhuncem Nimfine osame (ili: iznenadnim
opažajem njenog skritog prisustva u skamenjenom svetu nekad sveživotnog plamtenja)
preuze cvet (čun njenog povratka u podvodno carstvo) na vrh svoje glave, ovaj isti se iz svoje ubledele, a nekad
osunčane srži rasu: “oteče za celo beskonačno mnoštvo želje.”* /Malarme/. I ostade mu, pri tom,
tek jedan jasno-plavi krug odseva, svod podsećanja na sasvim već okrunjenu,
zlatnu trubu tog cveta – krunu izronelu s dna najdubljeg podzemlja! Tako se ehom, proisteklim s rubova spiralnog zvonceta, kakav
raste samo usred strmo-zagrađene doline umrlih, produžuje zov najdaljeg podzemlja; tj. produžuje se srebrnasto-svilasta jeza, dotekla iz stecišta
podzemno-rečnih tokova te doline, koja – poput mukline Narcisovog temena –
uplitaše uvis sve njegove zlatne izdanke! Naivnost lepo-kobna, što od uvis rastresenog zlata podzemlja tvori
k-nadzemlju-priklonjeno zvono, živo-melodični cvet
ponoći!
Tek tim gubitkom Narcis postade neko sasvim drugi – spram jednom iščitane
vlastite zlokobi iz tamnog jezerskog ogledala; on postade u
budućnost sveg mnoštva konačno odmaknut susnevalac svoje, od vlastite joj zle dvojnice (himerične zlokobi
presahlog rečnog korita) još nerazdvojene, Nimfe Eho. Jer, mnoge lažne
joj sestre, utvare prošlosti, tragahu – sred praznog rečnog
korita – za svojom izgubljenom ličnošću: Snevačicom što
održava neprekinut tok sveopšteg snevanja; onom koja jedina zna za neminovnost
bespovratnog rečnog isteka, i “pre” fiksiranja tačke njegovog vrtoglavog
početka. A pri tom je, nad poslednjim rečnim zaostatkom
nagnut, Narcis raspolutio (– od cvetnih izdanaka dvaju sestara
nerazmrsivo upleten, ali ka prvoj držanici svemirskog ogledala ipak jasno ugnut
–) prvi svet: – na zloduh samosvesne
Snevačice (purpurnu nimfu, Zov), i dušu onog preudaljeno snevanog (bledu nimfu,
Eho): “...kad
evo (izmoždene snagom okušanog zla da budu dve) splele se Snevačice među drske
ruke bele;”/Malarme. Ali to sada samo u jednom
bitno zamenjenom odnosu – gde tek prebrojanost senki njihovih /tj. od te dve/ naizmeničnih suslivanja
pruža mogućnost da se bliže odredi ono budućnosno mesto prvo-pokretne Snevačice. I da se tako
u-ideji-sputana delatnost njenog subjekta ispreseca na
mnoge delatnosti/subjekte; te tako konačno premosti jaz: – od onog prajedinog, tek sebe-snujućeg i
otud samo-sebe-pokrenutog, ka onom mnoštvenom, još nepokrenutom jer začetom u
snu drugog, – ali koje sada, upravo iz stanja korenske ne-promene, preskače do
u sâm vrh samosvesne osame (nadošlu čistinu duboko upojedinjenih sanjara). A to
je upravo onakva osama koja i sred najljućih vetrova procvetava: – nedostupnost
sfere u-sebi-saznavajućih preseka /koji postupno bruse
čežnjom-zakovrnut pramac te dižu jedra nebeske Lađe/.
Ali, tako je upravo Hermes bio doveden u iskušenje da zauzme
Narcisovo mesto – “maskiran u njega”, da bi na kraju preoteo i Nimfino –
“maskiran u nju”; i to pošto bi je prethodno okovao lažju njene istosti sa majkom, zamrlo-tiranskim (u odnosu na sopstveni prepoznat
“niko”-subjekt, ipak zauzdanim) zovom. Jer kada je Narcis, zbog
trenutačne greške u opažanju, pao ispod hladno-jezerskog oklopa, onda je Uljez
Majčinog Stola –Hermes, samoj Eho potajno ponudio sledeću (unapred
neisplativu) pogodbu: – da ona, kao Kćer-posrednica, izbriše Trag Majke (Pratekst
Himerinog Zova), i time iznova sedne na već poluurušen tron, kako bi, navodno,
obnovila umrlo majčinsku moć oživotvoravanja svoje zlo-opredmećene
tvorevine: to je ideja-o-Narcisu, njenom nesusretljivom drugo-biću; – istovremeno, ideja o postojanju-izvan-sebe
još nerazvijenog oblika sopstvenog prazavičajnog nulto-zaželjenog
sveta, koji se pronalazi, kao bespokretan, s onu stranu obzorja: u
vidu horizontalno preduspostavljenog, zemljotresno ustalasanog veza: izraza
zemljine najveće dubine. Međutim, umesto toga što je Hermes očekivao,
desi se sledeće: čim je izbrisala Trag Majke, mesto ureznuća toga traga se
raskrililo i progutalo je!
Jer, od Eho se tu pohlepno beše zahtevalo da svoju beskonačnost
(u-krugu-putujuće mesto vlastotog na-zemlji-gradećeg jezika) uloži u nečiju
konačnost (u onog nekog koji bi zauvek fiksirao mesto njenog nultog
postanka, i time ga, u svim njegovim ključnim detaljima, bitnim zaokretima,
osiromašio) – umesto da bude
obrnuto. To beše Hermesov pokušaj prebrisavanja prvo-pisane
poslanice neba, sadržane u
uzajamno položenom zavetu božanstava na preko-sebe-stvaralaštvo – zavetu na
jednaku podelu-među-sobom težine rizika koju nosi kocka. Ali nakon tog
još-u-prastanju iznetog svetloveza noći,
samo je Eho zaista nastavila da želi sledeće: da taj ljuljajući oblik kockom
ispisane konstelacije, kao jednu zaklopljenu knjigu, prespe u dah jedne istovremeno
najdublje-svinute i površinski-razuđene beskrajnosti; – preinači ga u
huku jednog svetlodavno-zinutog prostora, kome je zvezda odbegla-iz-mora jedina
vodilja! I upravo se to, u trenu zlog očekivanja Hermesovog, i dogodilo: Eho
beše sebe samu zaplamtela i sagorela na prestono klatećoj stolici, i to zajedno
sa odgovarajućom joj stolicom (davno napuštenom školjkom), te je tek tim
zavlačenjem u neodređenost sutona potpuno i izmakla Hermesovoj zamci, – onoj
njegovoj omči koja vazda preti ugušenjem njenog sopstveno-svetlosnog izdanka,
visoko penjućeg-u-noći! (on nije očekivao da ona ima apsolutno drugačiju
formulu postojanja od one u koju je on bio spreman da veruje).
A ta i takva formula njenog postojanja je jedina zaštitna maska pred
ambisom drugom smrti: – zakon prestabilisane (a)-simetrije
između duha/tvorca i duše/tvorevine. To znači da kad umire duh-tvorac umire
zajedno sa njim i duša njegove tvorevine, ili njegova energetska mašina
– te se, usled toga, sama sila njegove proizvodnje ne može nikada
prisvojiti. Jer, duša prvobitne tvorevine, na tački dostignuća krajnje
dubine svog iščezavanja (– upravo iz osnova večno-trajne rezonance,
kakvu stvara sa tragom prvobitnog tvorca –), rastvara zlo sopstvene nepokretnosti; – ono zlo
koje je bilo omogućeno tvorčevom omaškom, greškom u proceni njegovog oka,
a koja je dovela do zatrpavanja tvoračkog duha u dno skladištenih stvari.
Pritom je Hermes (posredni, znajući) svedok smrti svetske duše, svedok
smrti Kćeri; dok je Narcis (neposredni, usled prevelike blizine
neznajući) svedok smrti duha-tvorca, Majke. Jer, Kćer, kao
duh osvešćenja nepamćenog vremena, giganta prvo-uobličene tvorevine,
tek kasnije zgusnutog u rešetku prigušenja njenog plamena, beše (–
upravo u trenutku druge smrti –) opazila (u Hermesovom oku slučajno
zadržanu) sliku (te smrti): – sliku
dvosmerno sudarne rezonance između sebe –Kćeri, duha mikrospojeva svih
samoniklih svetova, i procepne tačke njihovog vrtoglavog porekla –Majke.
Tako u procesu osvešćivanja svoje ipak rasklopive suštine – koja to jeste samo
u odnosu na apsolutno nerasklopivu suštinu smrti – Kćer
je morala da uvede/dopusti element zla: – prisustvo krivotvorećeg
svedoka, Uljeza. Jer, tek na ravni opšteg uskrsnuća, ili, podsećanja
na stanje
pre zamene teze (–
postale, u vidu položenog zaveta nebesnika, okupljenih oko svečane tišine prestola, na proboj njegove prazno-svetlosne ograničenosti – bačenom
kockom), događa se krajnji rasplet pračvorištne drame između majke i kćeri: – kćer postaje jastvo, duh-tvorac, a majka
(samoizmeštenjem novooživotvorena) duša (gigantskog, prevremenog) sveta;
izraz suviška Kćerine sile! Ali,
to je sada prvi put situirano, ili “oslabljeno” jastvo tvorca, jer duša
sveta tu prvi put postaje /u najmanju
ruku/ dvopolarna, blizanački dvodelna, i
time na sasvim jedan nov način beskonačna! /poput
čuvene imaginarne mašine broda, koji može da radi bez nadoknade energije iz
spoljašnje sredine/.
Tek tad bi se Narcis mogao
dovesti do toga da u oku Nimfe Eho opazi ne samo sopstvenu kameno-uklesanu
priliku, već i njeno rečnim talasom još neuobličeno naličje, dah slutnje
beskonačnih svetova, zimski šar vrtloga svepreuobličenja. Tek je tako Narcis konačno
izneo na videlo i onu tamnu, zaista smrtonosnu stranu
zaslepljivo belog ekrana nebeskog zakona; i to, ekrana koji beše umetnut –
poput filtra eterski međurazmenjivih poruka – u sâmo srce svetskog raskola
– dogođenog usled kolapsa onoga znakovnog sastava kojim se koristio i sam
drevni um. I samo ta obrnuta strana simboličkog polja – koja objavljuje nov
zakon samopokretne ravnoteže – jeste ona na kojoj Duh Eha konačno sebe
ispisuje: to su Njena belokosno kresava, prekratkotrajna,
u-krugu-preokrenuta slova koja, iako
sve šire (odjekom) ispisivana, mogu biti samo jednom (u tački svog proseka)
viđena/očitana – da bi zatim mogla biti još samo dubinom nečijeg ne-sećanja
obnovljena, kroz projektovanje-u-neizvesnost rada njihovog iznovnog
ispisivanja, ili, drugačije, putem daljinom vraćenog poziva za dočitavanjem
samih sebe u istom (ali – prosekom umnoženom) krugu. Stoga, staro-eonski
(Hermesovi) zakoni nikad ne mogahu da se protegnu na onu drugu, potajno
a-simetričnu polovinu; do u jedan tek naslućivani, nadaleko pripremani, misaono
ozbiljen svet: – haos-mos. Jer je krajnje poreklo stvarnosti samo
jednom, u svojoj pokretnoj (ehom multiplikovanoj) slici, bilo objavljeno – sa
daljine, kakva posledično razvezuje svoje tamnosvetlosno čvorište.
Narcis i Eho, stoga, grade zdanje preusmerenja sveg sutonjeg
sjaja; oni su kapija odliveno paralelne, samosvesno otplovele vasione: večno-trajni
vid prkosa naspram zloduha poslednje prosudbe – koji dolazi
od senke majčine, ili s mesta
njenog hladno-zvezdanog proračuna; dakle, od senke
koja navodi pod-pečatom-držane dahove besmrtnika na pad unazad,
do u grotlo porekla.
„ ...
nesagledljiv simbol svih simbola, ... otsjaj jednog, od silne simboličnosti
gotovo neizrecivog, gotovo nezapamtljivog, gotovo neobznanljivog blaženstva
saznanja, koje svojim zracima pretiče svaki vremenski tok i svaki delić
trenutka pretvara u bezvremenost: raskršće svih puteva, do kojeg se ni jednim
ne može stići, nepomerljivo večiti, nepomereno pomereni cilj puta. ”*
(Herman Broh: “Vergilijeva smrt”)
***
Postoji
i jedan naknadni, iz čina duboko-preodlučivog
pisanja, podaren život pisca
– prepisivaoca polizbrisanog prateksta
prirode. Jer, tek iz mnogostrukih preklapanja slično orijentisanih tekstova,
poteklih od različitih – često uzajamno i neupoznatih – pisaca, stvara se
prostor konstantnog odstojanja (Lahesin luk-aršin, isplovio s dna poslednje
nemosti); onakav prostor koji, poslednje umirenim efektom svih trenja, iznosi
jedan posebno znakovni sistem, nemo-uslikovljen jezik interteksta, lišen glasa
bilo kog autora. A autor, kao subjekt odlučivanja, zamenjen je u tom slučaju
sopstvenim tekstom koji – poput izvesnog fantoma – dobija sasvim nezavisnu
volju: tekst koji u prvom stadijumu svog stvaranja do krajnosti potčinjava
(energetski usisava) svog autora – da bi se tek na momentu piščevog “zakačinjanja”
za neki po dalekoj sličnosti poredbeni mu tekst, dogodilo sledeće: jednom
postali prostor saobračajnog odstojanja bi, ne drugim do silom svoje trajne
napetosti, povratio piscu (u vidu izvesne, tačno odmerene kapi mastila, tu
dotekle zemnom piscu, u-mestu-okovanom
nebo-sagledavaocu – s kristalnog zgloba sfera, ili, s Sferine Krst-osovine, na-Tronu-razapete Harmonije)
otetu instancu slobodne volje/delanja.
To je drugi, podaren život pisca – otpadnika a priori, situiranog
u jednom sasvim novom pluralitetu (sinhroniji
uzajamno neupoznatih svetova); – jer svi oni
daleko-poredbeni tekstovi koje odvaja i spaja ovaj usko-granični prostor,
Nebesko Penkalo ili Sferina Krst-osovina /ujedno:
polu-vreme – paradoksalno mesto “pre” odluke-za-biti/,
na isti način gutaju (poput zloćudne starice, Krone) život svog tvorca. A
zatim ga premeštaju, poput izvesnog zaloga, na ravan zbivanja neiscrpne
dinamike ovih (interplanetarnih) susreta: – ravan intoksinirane (trajno
opčinjene) komunikacije svetova; ujedno, daljna visoravan Adrasteje
Planinske, u-zahtevu-neumitne /najmanje
ali i najstrašnije/ Atrope. Jer, to
je jedno zadivljeno učestvovanje u novom oblikovanju Sfere, i to učestvovanje
podstaknuto subjektovom fascinacijom Njenim međuprostorom, ili sveokolnom zemno-nebeskom
lepotom – svojom presnažnom senzacijom više ni za koga okivajućom!
Jer, samo jedna vučje-samotna egzistencija, u vidu trajno-napete
komunikacije čoveka sa prirodom, kako živom tako i neživom /poput
one u Rilkeovog pastira iz [panske Trilogije, u koga “prostor lagano
misli za njega”/, može začeti
onakvo sebe-pišuće delo koje reciklira život pisca na opisanoj višoj ravni –
njegovim upisivanjem u olujni svetlovez sfere.
“Slom
apsolutne subjektivnosti jeste put u ovo (prvi put svesno – K. R.) viđenje
prirode.”* /R. Konstantinović/
***
Ovakav
se desio (nezaceljiv) raskol unutar Anankinog Prestola (jer je ovaj izvlačio –
putem moći opčinjavanja – energeju iz nižih svetova):
Prsten apsolutne subjektivnosti (Anankine) sačinjavahu tri
“pisalačke” faze od ledničkim joj pogledom prvo-odaslate svetlosti; – a
gde naspram toga žar-pticolike joj kćeri/suđaje – tri Mojre (Sirene), jesu
(sveujedno) došle iz Nigdine, ili, postale od triju bezglasno-treptajna
pera, smeštena na okatom repu strele ka-sebi-zaokretne
svetlosti – upravo one što dolazi od daleko odsutne im (samo-žrtvom
svemu izmakle) Majke. A upravo je ta samoj-sebi prosudbena strela (više-ne-Anankina),
u odnosu na pozadinski mrak vaseljene, jedna finalno nadošla
preko-pravednost: – ona što izaziva preko-brzinsko prerastanje
ovih triju, uzajamno zarobljenih glasova-u-čvorištu (sâmih Mojri), u muziku
osmočlano-tonske razuđenosti. Jer, samorazvojno bogatstvo noćne školjke
postaje, od tačke svog otvarajućeg prevršenja, jedna bezgraničnim grananjem
penjuća dis-harmnija (muzika preko-brojnih sfera).
Preteća propast
trofazno-potpornoj ravnoteži Anankinoj zaobilazi se tek pomoću zamene treće
od podokeansko-nebeskih suđaja, Atrope, sa njenom suvišnom (preko-brojnom)
sestrom, suprotnošću-u-senci, Kronom (senilnom Hekatom) – prvom najavom
opadanja steknuto-sopstvene svetlosti
Mesečeve, koje dovodi do njenog zgušnjavanja i pada u mrtvo-planetarno;
tačnije: – tek putem kružno-svetlouvirućeg zrcala bespovratne (“smrtne”)
samospoznaje Anankine, iz koga ipak
lomovno proizilazi i Njena ideja-o-uskrsnuću,
providno-slojevitim krilima opremljen Eros... prvi put spoznat smisao
među-zone… četvrtasto-kameno nadsvođe pripitomljavanja jednog, iz bespuća silno
nadirućeg, morsko-nebesnog zelenila; ujedno: Velika Kola, kao okvir smisla za
večno-ponavljajuće izranjanje jednog zvezdama predvodećeg božanstva, koje sebe
na-tronu-sagoreva i poslednjim pogledom zastakljuje svoj prah; ... Jer, jedini
je Njegov ostatak: – ostrvce blaženih, fiksirano na sutonjem obzorju: –
crnocrveno jezgro prasunčevo, koje teži da izbegne (u oku Lahese držano) znanje
o sopstvenom klijajućem kapacitetu, čija je cena gašenje i prolazak kroz
agoniju prikovanosti Krstom sopstvene Sfere... A pri tom, to krst-vreteno nije
drugo do rastavljene makaze, instrument prekrojavajućeg izmeštenja, koga
grade skupa Lahesa i Klota, nagnute ka suprotnim stranama,
ljuljajući unakrst (do u meru bezmerja) njegovo (prah-zvezdano)
ležište... Jer tek usporavanje (zastajanje) njihovog rada, koje se dogodilo u
rukama Atropinim (upor. Kroninim), dovelo je do one mere korisnosti što
odgovara šestaru tišine: – spiralnom jednorogu, uzvinutom
šiljku.
A tek jednom dobro smišljenom, “korisnom ludošću”*, od strane prve Mojre
(Lahese – koja je usled najveće blizine Stolu Majki, “jedino
razumna”** /Gete/,
tačnije, sposobna da rastavi makaze/šestar i otud prereže/baci
nit/kocku –), zapala je, u stare tri, uvek na nov način propletene faze, i
jedna polu-faza (zmijski svetlonosna, krijumčarski
merkurovska, koja je broj tri ipo),
– koja ih, u svetlometnoj peni, dotekloj od sobom proizvele kavge svetova,
sveskupa iznosi ka nadnemoguće-četvrtoj fazi, koja je podmesečevom svetu široko
nadsvodna; – dakle, ka fazi što je, usred dajmonskog preletanja/presecanja
donjih i gornjih nebesa, umireno-svetlosna. Ali, pre nje, isprečava se
nešto što je Anankinom Prestolu najoprečnije: zla kob trećeg (onog
pre-odlučivog) – ili, onog što je kroz Neptunov rog/prevoj prerano uznoseće, i
to ne radi dosezanja nego usisavanja (u stegu nečijeg prstena) čitavog
(novozvezdanog) beskraja.
Tako od senke (negativne strane) Atropine nastade Hekata (Krona): ona
(kao Leta – u paru naspram Mnemozine, koju predstavlja Lahesa) nema dubinu
sećanja, zbog koje bi joj trebalo obnavljanje vremena – već sva jeste ta
klizeća površina: vreme bez uporednika – iščašen sadašnji tren, i to onaj koji
oličava ne-fleksibilnost Anankine pre-odluke; tačnije: završenost plana
stvaranja. Stoga, ona nema krila, kreće se samo po zemlji (svetu fosila); u nje
(još) nema širokog pacifističkog duha, i bliska joj je tiranija sveobuhvatne
majke, koja se može (paradoksalno) uspostaviti samo po cenu brisanja imena te iste. Pečat majčine nepovratnosti
dovodi, kod nje, do neke vrste šoka i amnezije, a zatim autizma i dvoličnosti.
Koristeći Atropin zaborav majčinih imena kao i nostalgiju za izgubljenim
vremenom njihove združene vladavine,
Kron se (kao Dovršeni) domogao (već urušenog) Prestola, zarobivši (u vlastiti
prsten) njihov eho (što se otad
produžuje sve do u ovozemaljsko). Jer Kron se – budući “star kao kamen” –
jedini mogao odupreti Trojnoj Boginji, tj. odmamljivoj pesmi njenih sfera, i
time odrediti mesto podzemnih preseka, vizuru svetlo-uznosećeg beskraja;
tačnije, onemogućiti usisanost nižih svetova ne-preispitano-višim. <1>.
A pritom je kob (dajmon) u-osnovi-plemenite Atrope ta što ona ne može da
izađe iz zaostatka utopijskog trona (“eonske daljine pred-stvaranja”* /H.
Broh), i što (još) sprečava da se to njegovo
pra-ustanovljeno mesto pomeri, otkači od ušća vezanosti za podzemlje, te da
zaplovi u novo otvoreno vreme. Ona je – neznajući to – primila na sebe
najkritičniju tačku koja postoji unutar Anankinog Prestola, ali je i usred te
iste (uz Lahesinu pomoć – drama između sestara) ostala njome nedotaknuta,
istrgavajući za sebe sasvim drugačiju bit.
Proces urušavanja/redefinisanja/izmeštenja Anankinog Prestola, međutim,
ide do svog kraja. Jer ovo iskupljenje Atropino stiže prekasno po njega: – on
joj, kao slika starog eona, u očima spiralno iščezava. Jer ona (za razliku od
Klote) jeste nezamenljiv član velikog prstena – “ona koja se ne može zaobići”:
samo ona drži kopču svetova u levoj ruci i desnom otvara njen patent (rimu
određenu daljnim sferama).
Mačje/ptičje oko (Nutino/Anankino)
kao četvoro-zrakasta kopča snovidnog zaštičenja jednog osmočlano-zvezdanog
prstena, onog
časa se ugasilo kada je ugledalo malog pauka (prelju trofazno-strujnog kola
potrebnog, u vidu tronožca, za jedno premoćno samoutemeljenje Anankino:
– odveć uslužnu Klotu) u svojoj središnjoj polu-fazi; – jer njena nit je
upecala Uljeza (kasnije upoznatog Tota/Hermesa)
dovevši nit-razrešilačku Atropu u neposrednu opasnost. Izbacuje se, zatim, po
volji Anankinoj, iz prstena Klota (oličenje paukovske prirode), a Lahesa, koja
tu preostaje kao “jedino razumna”*, isprečava se između Atrope i Hermesa, to
jest, stavlja se svojim dobro-naoštrenim aršinom (nit-razrešilačkim pogledom)
nasuprot njegovoj nameri da sasvim zatvori kolo tkanja, te da spreči
Atropu da niti ljudskih sudbina dalje prerezuje makazama, – i to sve samo zato
da se ne bi dogodio Mojrama zaželjen premašaj sudbine! /jer te
niti su sačinjene od dve, zlatnom kopčom pripojene, a inače sasvim
mimoizlazeće osovine/. Uzevši, međutim, makaze od Atrope, Hermes je
usporio njima iniciran proces prevazilaženja sudbine – ali je (i ne htejući to)
samo umnogostručio snagu njegovog podzemnog rasta – njegovim upetljavanjem u
prostore sitnog! Jer time što je preotetim makazama skratio Lahesin aršin
(jedinicu tišine), Hermes je samo produžio rast Anankinog Prestola – u onom podzemno-lavirintnome,
neizbrojivo šupljikavome. Tako je došlo do prskanja unutrašnje-potpornog
prstena, što je kopčom uzglobljen unutar (po ukupnom
broju Sirena, osmo-ugaone) Sfere
(Krst-vretena Anankinog); ili, drugačije: došlo je do sloma dno-potporne
(izvrnuto-tro-ugaone) granice njenog prvog proročkog
sna, – to jest, granice na kojoj se san “od iznutra” buni protiv sebe, jer
je za-pravdu-prekasno ozbiljujući, te pometnjom svojih lako-umreženih površina
bezmalo zavodeći, – ali koji, pritom, osvetljava upravo onu šupljinu gde se
krije subjekt novog stvaranja, a koja huči pokušajima nadogradnje jednog
nadzemnog prostora. Ali, nakon vulkanske erupcije izazvane čahurom
poslednjeg bezizlaza, koja sobom izbacuje na površinu i čitav jedan blaženo
usnuli, vodokoreni pod-svet, pojavila se i neminovnost zemaljskog
vladarstva: – tj. vladar oličen u najdalje izbačenom kamenu podzemnog
neba: – sred-najvećeg-zla zaboravni i stoga ubrzo smenjeni Kron; dakle, ona
ipak “korisna ludost”* nebeskog kockarstva.
***
Iz najsamotnije vučje pećine – s ohlađenog dna vulkana, vuče
izlaznu nit, nađenu pri vencu ponoćnog rođenja sunčevog,
treća suđaja: Atropa; pogled joj, pritom, vrca varnicama previranja-u-sebi mnogih
putokaza toga predela, jer on još nije dovršio svoj lik, niti izrekao svoj
svemirski subjekt – stoga jer nigde još nije pronađen prostor njegovog
do-uobličavanja; i jer mu nedostaje jedna posebna tonska srž od ponoćnim
ogledalom srebro-izlivenog, nemom muzikom sveprerastajućeg prostora: tačan
(Lahesom odmeren) ugao pokreta visoko-rizičnog premašivanja sudbine; –
mikropomični ugao koji, iz stanja pometene mu mogućnosti, ipak
kristališe vodilju /nit povratka ka kružno-izmicajnom
poreklu, ili greškom-odmotanom klupku vremena/;
odnosno, ukazuje /tom novom mu zračnom iglom/
na levi put, gravitacionu prisilu svekretanja ka donjoj
granici, – tunelu bega-od-sebe-same samonikle svetlosti, prolazu za dah
skorog iščeznuća onog zrcalno odlivenog lika te svetlosti što se i sam
začeo u ideji o nevezano-zvezdanom paliteljstvu. A ta nepoznanica je potpuno
bezlična u svojoj sveobuhvatnosti, čak i u muklo-prikrivenom joj procesu
sopstvenog pred-samosvesnog izlučivanja (iz napuklog zrcala). I ona,
kroz Atropu, konačno govori:
–
Jedini vredan
izbor jeste onaj koji svojim poslednjim (desno-zaokretnim)
hicem vraća na prvu (levim,
protiv-težno umirenim, zaokretom tek domišljenu)
pretpostavku: – da je postapokaliptički zaborav ono jedino stanje
duha koji je uistinu sa-vesno (te
koje je, pri tom, i u sebi milionito komunicirajuće), –
jer zna smisao svoje negacije, i pre nego što je
u-vremenu-susretne /tu biti
znači postajati levom stazom*/;
odnosno: – da je prostor bezgranične slobode
u pojavljivanju, ili, mesto nečijeg uvek-već-samotničkog prisebljenja
(stvaranja slike susreta između najvlastitijeg sopstva i njegove ponorne
drugosti), zajednički (– granicom putujućih susaznavanja umnožavajući –) za sve
ono što tu, jednom neumitnom konstantom dah-odstojanja, sprežno postaje.
–
Jedina vredna
patnja je ona koja dolazi od sebe-produženog eha primalne narcisoidnosti, – eha
koji je ostao sam da lebdi u prostoru – paklu kružne nedefinisanosti;
te koji je ostao bez pamćenja sopstvenog uzroka – jer se ovaj
bespovratno izmestio u svoj davno-kolapsirani efekat; te koji je morao da, bez
pomoći ikakve prikaze, kakva bi mu pridošla od spolja, smisli sopstvenu nadkrajnosnu
opreku – dovoljno protiv-težnu da probije krug ove (nemoguće) podudarnosti.
“ (...) čas raspevanosti na mestu sklapanja kruga, kad se jedinstvo
svetova zaori u jednom poslednjem
odisaju svemira: (..)* ”
(H. Broh: Vergilijeva smrt)
APENDIKS <1>:
Prvobitno se rad Anankinog Vretena odvijao
bez greške: – on još ne beše uvlačio (“kidnapovao”) odabrane smrtnike u
sopstvene sfere. Iako hiperborejski izmaknut spram patnje nižeg sveta, on ne
beše okrutan već bezmalo darodavan. Ali tu (jezovito) ne beše nikoga ko njegov
dar (zdanje jednog još-neprevagnutog vremena, rođenog-u-snu) mogade da primi.
Usled toga je Anankin Presto ostao obavijen jezom
ne-događajnosti.
Plan stvaranja, u Umu Anankinom, najpre beše
plan nesusretljivo-paralelnih, antiprostornih svetova, – još ne i onih
ovostranih, iz-Haosa-svetlometno postajućih! Upravo na
osnovu takve prirode majčinog sinopsisa bila je moguća bespovratna emancipacija stvorenja,
tj. njihovo (najpre samo iznimno) usuđivanje na strašnu cenu svog
osamostaljivanja – izronjavanja iz dubine pra-noćnog ogledala.
Trojna Boginja (zvezdama predvodeća
“vučica”), pre nego da je bila Genezida (milenijumski razvojna – “naga izdižuća
iz haosa”*, žalno-posmatralački lik pramesečev – “velika lutalica”**) beše
Ananke (predživotna harmonija, zbog udaljenosti hladna i neumitna, ali koja je ipak
uklopila, u
stvarnost svoje sinopse, jedan zemaljski par, i postavila ga u središte svojeg
trodelnog nit-svetlonosnog stvaranja).
I upravo u ove druge, prva ideja
(rođena-u-snu) beše Dete Haosa, Eros-Kalisto; kristal sklapanja udaljenih
događanja, koga oblikuje Vihor (Genezidinih) Elemenata; dvojno jaje
svetlosti-i-tame, iz koga se (uz krik novog osvita) probija Feniks: pri tom,
odlivak Senke njegovog Plamena jeste umirući polu-bog, Kron, koji teži večno
da-živi-smrću svoje boginje-majke, sestre-u-senci, Krone.
Ananke, međutim, svladava vlastitu Senku
(Hekatu-Kronu – koja je, protivno nebeskom zakonu, privela jednog zemaljskog
uljeza, Hermesa, na zvezdano-orošen presto) samopreobrazdom u vlastitu Kćer
(suđaju Lahesu – koja s daljnih sfera, radi pomoći smrtnicima u stvaranju
državnih zakona, za kratko silazi na Zemlju). I radi nje (Kćeri) ona slama
sopstvene pečate, pege na licu jednog mnogo daljeg sunca – dakle, sâm
logos vlastite (vanzemaljske) vrste! Jer samo on (taj logos) ispovrće
put
Lahesinog (ovozemaljskog) razvoja-do-sebe (koji je – kao ekstremno individualan – različit
od onoga u Sestre Anankine, Genezide – koja je, kao pra-oblik sveopšte struje, svako
i niko).
I, stoga: spasenjem, za srušeni presto
Anankinog misaonog svesadržiteljstva, jedne – putem obasjavanja slučaja –
njega-prevazilazeće svetlosti, ta majušna zasvođena svetlost
(Kćer-suđaja) ima odlučujuću ulogu u obnavljanju (na drugoj, pomerenoj ravni)
tog istog, ehom rasprostirućeg prestola. Jer, Majčini lednički vrhunci
jesu pečati preobraženog zla – onog zla koje se još nije desilo, ali koje je
još u pretpočetku fiksirano kao nužno: radi iznalaženja puta beskrajnog zaobilaženja
Njene, u-Umu-dovršene, tvorevine – koja je prevaga samo jednog izdvojenog
vremena; ili, drugačije, radi izbegnuća Njome predodređenog časa stropoštavanja
svemirskog skladišta (“zvezdane posude sfera”** H. Broh;
takođe: zaprege Sunčevih kola) u ambis druge smrti.
Shodno tome, Kronov
gest prokazivanja pesme sirena, tj. branjenja sebe i ostalih stvorenja što
prebivaju u nižim svetovima, od hipnotipčkog zova viših sfera, nije bio – iako
je slučajem ispao koristan – plemenito motivisan. On beše rezultat
projekcije njegove sopstvene kanibalističke naravi na sâmu Ananke.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Ja se na ovom mestu pozivam na tezu Roberta
Grejvza, po kome su “nakon dolaska osvajača iz centralne Azije” grčki mitovi
“bili krivotvoreni, kako bi se opravdale društvene promene”*. Ali to
krivotvorstvo, po mom uviđanju, ima i pozitivne učinke.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Napomena: Korišćene su slike Evelin de Morgan, i to: kao naslovnica Arijadna na Naksosu i u centralnom delu Duhovi Oluje
